Портал

Хемонхоза је желудачно цријевна стронгилидоза говеда, оваца и коза која се карактерише појавом паразитског абомазитиса. Обољење настаје као последица патогеног дјеловања стронгилиде Hemonchus contortus. Ради се о високо патогеној нематоди, величине од 10-30 милиметара која паразитира у сиришту говеда, оваца и коза. Пријемчивији су мали преживари, тако да се хемонхоза сматра  једним од главних узрока штете у полуинтензивном овчарству и козарству.

Клиничка  хемонхоза се на терену ријетко сусреће, јер су данас често у употреби лако доступни антихелминтици – ивермектин, бензоимидазоли, левамизол итд.  Међутим, у последње вријеме, почев од августа ове године су често дијагностиковани ензотски случајеви фаталне хемонхозе на фармама оваца и коза на територији Републике Српске. Хемонхоза је утврђена од стране запослених ЈУ Ветеринарског института „Др Васо Бутозан“ Републике Српске. Дијагноза је постављена на основу: епидемиолошке анамнезе, клиничког прегледа, обдукционог налаза и паразитолошког прегледа.

Шта је узрок ензотском појављивању клиничке хемонхозе?

            Развој Hemonchus contortus је директан и зависи од фактора спољашне средине.  Препатентни период је кратак – у оптималним условима траје 7 -14 дана.  Инфекција настаје перорално, када се преко контаминиране хране и воде у организам унесу L 3 ларве паразита. Најважнији фактор у развоју ове стронгилиде је влажност средине, која је највише условљена количином падавина, атмосферским притиском и влагом тла. Ако се створе, овакви, идеални услови ризик од инфекције се повећава.

У прилог овоме иде и чињеница да је ова година у Републици Српској и Босни и Херцеговини била кишна са појавом поплава. Исто тако прегледом терена, пашњака и зоохигијенских услова на фармама гдје је избила болест је констатована велика влага са слабо оцједитим пашњацима гдје су се животиње напасале.

Како посумњати на хемонхозу?

            Приликом прегледа обољелих јединки оваца и коза запажа следеће:

• општа слабост;
• кахексија;
• анемија;
• отоци у предјелу главе;
• повремена дијареја;

Дефинитивна дијагноза се поставља патолошким прегледом и паразитолошком идентификацијом нематоде.

Како успјешно лијечити и превенирати хемонхозу?

 У нашим условима најбољи начин лијечења и превенирања хемонхозе је употреба антихелминтика након копролошког прегледа оваца и коза у којих постоји сумња на болест. Антихелминтици избора су: албендазол, клозантел, пирантел и авермектини. Од скоро се употребљава антихелминтик нове генерације – монепантел. Лијекови се могу дати перорално и парентерално. Дехелминтизацију могу да врше само стручна лица, у овом случају ветеринари.

Наравно, могућа је резистенција хемонхуса на до сада често употребљиване антихелминтике, као што су авермектини, бензоимидазоли, имидазотиазоле итд.

Ово је последица честе, нестручне и нерационалне употребе антихелминтика у ветеринарској медицини

Методе профилаксе хемонхозе и других желудачно цријевних стронгилидоза су:

• профилактичка дехелелминтизација;
• хигијена пашњака;
• вакцинација;
• биолошка контрола;

У условима овчарства и козарства Републике Српске, најпрактичнији начин превентиве је профилактичка дехелминтизација и хигијена пашњака.

• Профилактичка дехелминтизација

Углавном се користи двократна масовна касно – сезонска дехелминтизација: прва крајем јула или почетком августа, а друга два мјесеца касније.

Од осталих програма дехелминтизације препоручујемо:

1. Glasgow модел –  подразумјева дехелминтизацију (ивермектин) треће и осме седмице после изгона на пашу;
2. Weybridge модел –  подразумјева дехелминтизицају животиња средином јула и пребацивања животиња на чист и безбједан пашњак на два до три дана;

Дехелминтизација мора бити испланирана у складу са временским условима и хигијенским особинама пашњака.

• Хигијена пашњака

Основу хигијене пашњака чине одмарање пашњака и смањење влаге тла која се постиже дренирањем. Препорука је да се на пашњаку не напасају истовремено све категорије животиња. Јагањце је потребно напасати испред оваца на засебној парцели. Редовно мијењати пашњак, а ако се установи висока контаминација неког пашњака њега не користити те године или минимално 3 мјесеца.

У случају сумње на хемонхозу или неку другу желудачно цријевни стронгилидозу требају се примењивати препоруке које су наведене. Исто тако, потребно је контактирати запослене на ЈУ Ветеринарском институту Републике Српксе „Др Васо Бутозан“ Бања Лука, ако се ради о тежим и збуњујућим случајевима.

Најбитније је правремено реаговати да би се спречили већи губици.

Припремили: др вет. мед. Оливер Стевановић и дипл. ветеринар Радован Бабић

Проф.др Драго Н. Недић, директор

ЈУ Ветеринарски институт Републике Српске „Др Васо Вутозан“ Бања Лука

Наука о микробиологији хране је много напредовала претходних година, те данас заузима најважније мјесто у заштити људског здравља. У скорије вријеме се много радило на изолацији и идентификације потенцијалних патогена који могу да изазову болест код људи. Enterobacter sakazakii је грам негативни опортунистички бацил који је тек дошао у жижу медицинске стручне јавности након што је установљено да је био узрок менингоенцефалитиса беба у једној болници. Ријетки су случајеви болести код одраслих. Клиничка слика болести код новорођенчади се манифестује као: менингитис, септикемија и некротични колитис.

Типичне колоније Enterobacter sakazakii

До сада су описани случајеви обољења беба у Енглеској (1958.), Данској (1958.), Исланду (1987.), Белгији (1998.), Новом Зеланду и Француској (2004.), као и у многим државама САД-а током прошлог вијека. Инфекција са овом бактеријом је углавном фатална. Извори инфекције нису некада јасни. У случају ендемичних појава, ентеробактер је изолован из хране за бебе, чиме је самим тим потврђено да се ради о алиментарној инфекцији. Данас је познато да се Е. sakazakii може изоловати из разних намирница за људску употребу и то посебно из млијека у праху и неке хране за новорођенчад која се налази у прашнастом облику.
Иако начин патогеног дјеловања није у потпуности разјашњен, вјерује се да се бактерије веже адхезинама ћелијске мембране за ентероците цријева, и да може да преживи у макрофагама. Неки сојеви стварају заштитну капсулу и биофилм. Наведене особине микроорганизма омогућују дуго преживљавање у спољашној средини. Enterobacter sakazakii ствара ентеротоксине.
Лијечење отежава чињеница да је бацил резистентан на макролиде, линкозамиде, рифампин, стреоптограмине итд. Осјетљив је на бета лактаме (пеницилин), аминогликозиде и тетрациклине. Класична терапије подразумијева употребу комбинације бета лактама и гентамицина, али пошто најчешће обољевају новорођенчад, патогенеза инфективног процеса је повезана са недовољно развијеним имунолошким системом.
Сигурно највећи изазов у раду са Е. sakazakii је дијагностика. Тренутно, микробиолошка изолације на храњивим подлогама уз биохемијску конфирмацију је метод избора да детерминацију бактерије из намирница за људску употребу. Могућа је молекуларна дијагностика уз помоћ реакције ланчане полимеразе. Тренутно, у Лабораторији за испитивање намирница и хране за животиње ЈУ ВИРС „Др Васо Бутозан“  се ради на увођењу и имплементацији метода за изолацију и детерминацију Enterobacter sakazakii. Остаје да у скоријој будућности утврдимо заступљеност овог патогена на територији наше Републике.

ЈУ Ветеринарски институт Републике Српске “Др Васо Бутозан” Бања Лука

Линк за брошуру:

Америчка трулеж пчелињег легла 

Пише: Др Виолета Сантрач, ЈУ Ветеринарски институт Републике Српске „Др Васо Бутозан“ Бања Лука

Vespa velutina nigrithorax је инвазивна врста инсекта која се из Азије 2004. године населила први пут у области Бордоа (Француска), а до данашњих дана проширила се на територије Белгије, Шпаније, Португала, Италије и Грчке гђе чини значајне штете пчелињим заједницама. Ови стршљенови убодом нападају пчеле излетнице на повратку у кошницу. Уплашене таквом врстом напада оне остају у кошници, не излећу и онда се суочавају са недостатком хране. Крајем сезоне стршљенови показују типичне масовне упаде у кошницу приликом чега лако оробе слабе заједнице, убију их и несметано се наставе хранити тијелима пчела и резервама хране у кошници. Пчеле за овакве нападе немају природне механизме одбране.                                                                                          Vespa velutina (wikimedia.org)

Колико је познато, за сада, на територији Босне и Херцеговине није било потврде о присуству азијског стршљења, те користим прилику скренути пажњу пчеларима (уколико на својим пчелињацима примијете „чудне“ врсте стршљена) да нас о томе обавјесте. Морфолошка идентификација инсекта није тешка. У Француској постоји референтна лабораторија ЕУ за болести и наметнике пчела, која је у могућности потврдити припадност врсти. Климатске карактеристике Босне и Херцеговине, као и сусједних земаља омогућавају успјешно насељавање азијског стршљена.

АpisShield® је производ компаније „Вита“ којег је патентирао и именовао, првобитно као Апибург, грчки професор Михаел Ифантидис. Ефикасност клопке за стршљена годинама је била испитивана на територији Француске и Грчке. Првобитно конструисана за азиjског стршљена, „клопка“ се показала ефикасном у борби против наметника какви су осе, воштани мољци а могуће је користити и као средство за контролу пада варое. Клопка не може хватати лептире и осолике мушице, тако да су ове врсте полинатора безбједне.

Пишу:
Оливер Стевановић, ЈУ Ветеринарски институт Републике Српске „Др Васо Бутозан“ Бања Лука
Андрија Јекић, Медицински факултет Универзитета у Београду

Аскаридозе, као паразитска обољења узрокована аскаридним нематодама, су честа обољења домаћих животиња, али и човjека. Често се дијагностикују у рутинској великој и малој ветеринарској пракси. Без сумње, све више постају актуелни проблем као обољење код паса и мачака. Код људи, аскаридоза је узрокована врстом Аscaris lumbricoides и среће се код дјеце. Оно на што се мора обратити пажња је то да се интестинална аскаридоза разликује од болести која се назива токсокароза људи, а које је изазвана ларвама Тoxocara canis, T.mystax и Toxoascaris leonina, аскаридним нематодама паса и мачака. Токсокароза (токсокариоза, токсокаријаза) људи је термин који се све више користи у литератури и представља клиничку форму је за нешто што се назива синдром висцеларне ларве мигранс. Такође, чешће се може прочитати само термин „висцеларна ларва мигранс“. Синдром висцеларне ларве мигранс је зооноза, јер прелази са паса и мачака на људе. Због тога, у овом тексту ће бити појашњене неке основне чињенице o oвом обољењу, које могу да користе власницима, али и онима који су често у контакту са псима и мачкама.